Огромну захвалност дугујемо нашим пријатељима и саборцима из организације Спона, која неуморно баштини оно чега већина овог поколења Српства није ни свесна а камоли да се око тога труди, и у томе не издвајамо ни нас саме. Дужни смо да се много више заинтересујемо и упутимо у славну историју српске Маћедоније, јер су границе између ње и Космета имагинарне, у сваком смислу. 

Отац Јована Цветковића „Долгача“ доселио у село Кошино са својих седам синова и две кћери, купио огромну имовину („пола села“), плаћену са седам  канти „агиног“ злата, како је остало породично предање. Из Јовициних речи сазнајемо да је отац најчувенијег „Долгача“, Јована, био врло имућан и велики трговац стоком, коју је најчешће носио и продавао на пијацама у данашњој Грчкој (Солун и околина). Фамилија „Долгача“ била је страх и трепет за околне зулумћаре, који су их се клонили. Због тога су и врло рано морали да се лате оружја и бране од настраја најпре турских и арнаутских чета и банди, а касније и бугарских. Сам надимак „Долгачи“ (долги, дуги, високи) Цветковићи су добили јер су били високи преко два метра и маркантни људи за оно време, те су их због тога надалеко препознавали. Јован Цветковић био је један од седморо браће и сви су погинули од метка, а нико није дочекао мирну старост. Времена насиља и смрти.

Насеље Кошино смештено је у средишњем делу Северне Македоније. Од најближег већег града, Прилепа, насеље је удаљено 30 километара северозападно. Смештено у крајњем северном делу Пелагоније, највеће висоравни Северне Македоније. Насељски атар је на југу равничарски, без већих водотока, док се северно од насеља издиже Бушева планина. Надморска висина насеља је приближно 690 метара.

У мору заборављених и из колективне и научне свести избрисаних историјских личности, тама се посебно задржала на српском „сељачком војводи“ Јовану Цветковићу „Долгачу“ из села Кошина.

Поменуто село налази се на јужним обронцима планине Бабуне, у југозападној Маћедонији, на ободу прилепског поља одакле се пут рачва ка митском Поречу – малој Шумадији, Азоту, Прилепу и Крушеву.

Овим својим малим скромним али важним кораком, показујемо да чувамо од заборава наше славне претке и њихове потомке.

Јован Цветковић „Долгач“ (1860 - 1915)

Остао је упамћен као простонародни и преки српски војвода који се држао својих начела и хајдучко-епског схватања правде, осветник српске раје која је трпела тероре, злочинеи неправду читавих пет векова, али и која је знала да је поносна Србадија од „Краља Марка“ и да између турско-арнаутског чекића и бугарашког наковња морају узвраћати истом мером, не би ли преживели и дочекали слободу. Из тог „робинхудвског“ и хајдучког погледа на свет неправде и правде, права и легитимитета своје народности од „Душана, Милоша, Лазара, Косова и Краљевића Марка“, те мотивом за борбом и опстанком изникао је и један Јован Цветковић „Долгач“.

За себе је говорио да је „Внук од краља Марко“ и кроз архетип епског српства које га је одгајило, као и све поробљено српство маћедонско, уз себе је увек носио омањи маљ, налик на „наџак“, старинско хладно оружје, врста буздована на дугој дршци са сечивом у виду секире, с једне стране, и чекићем, с друге стране,којим је смело „пресуђивао“ зулумћарима које је са четом хватао по прилепским, поречким и крушевски селима. Због свог напрасног карактера плашили су га се подједнако локални „Турци“ (муслимани), Бугараши, али и српски сељаци и саборци, уколико би показали куквичлук или непослушност.

Са братом се прикључује и бугарским четама ВМОРО-а, тада јединим организованим отпором против турских и арнаутских зулумћара. Јован „Долгач“, војевао је заједно са сином Николом и братом Змејком у Илијинданском устанку августа 1903. године и био сведок како турско-арнаутског терора по угушењу устанка, тако и правог лица ВМОРО-а, које није имало за свој циљ уклањање турског јарма и ослобођење хришћана, већ бугарење српског живља и стављање под капу расколничке Бугарске егзархије, а затим и прикључење „Великој Бугарској“. Напади бугарашких чета на српска села прилепског краја,због пасивног држања у пропалом устанку ВМОРО-а, били су за њега отрежњење и разочарење које ће га коначно дефинисати као борца и четника. Та спознаја га је уверила да су бугарашке чете, због своје перфидности и „братске“ политике асимилације Срба, много опаснији непријатељ од самих Арнаута и Турака.

рако, [20.6.2025. 13:56]

То га је навело да се повеже са још једним локалним борцем и будућим војводом, Глигором Соколовићем (такође учесником Илијинданског устанка) из оближњег села Небрегова код Прилепа, чијој чети се придружио и кренуо у борбу за одбрану српских села. За разлику од њега, брат Змејко није желео да крене његовим стопама, већ остао веран бугарском ВМОРО-у. Али издају српства није праштао ни рођеном брату, те је „истрагу“ спроводио доследно и у својој кући и фамилији.

Срби учесници Илијинданског устанка 1903. године:

- из Пореча - војводе Тренко Рујановић и Зафир Премчевић, поп Таса Коневић, четници Бошко Митровић, Михајло Јосифовић, Злате Аврамовић, Димко и Секула

- из Трговишта (Горње Пчиње): војвода Крста „Трговишки“

- из Скопља: војвода Ванђел Димитриевић „Скопљанче“

- из Криве Паланке: војвода Спаса Гарда

- из Тетовског (доњополошког) краја: војвода Цене Марковић

- Кумановска каза: војводе Тодор Крстић „Алгуњски“ и Петко Илић „Нагорички“

- Демирхисарски крај: војвода Стеван Недић „Ћела“, војвода Јован Божиновић „Мајка“, војвода Јонче Митровић Јанкулов, четници Пејо Михајловић и Никола Стојковић

- Дебар и Дримколски крај: Божин Теофиловић

- Прилепски крај: војводе Глигор Соколовић и Јован Цветковић „Долгач“; четници Коста Денковић и Милутин Бабовић

Као део чете Глигора Соколовића или самостално, учествовао је у борбама код Мукоса, 1905.и Крапе у Поречу 1906. године. После убиства Глигора Соколовића 30. јула 1910. године, уз Василија Трбића и Јована Стојковића „Бабунског“ постаје највиђенији српски војвода пелагонијског краја. По казивању његовог праунука Јовице Боцеског из Кошина, био је „десна рука (српском) краљу“.

Јован Долгач - учесник легендарне битке у селу Дренову код Велеса

По казивању праунука Јовице Боцеског, сам Јован Долгач је био учесник и чувене битке код села Дренова после које настаје чувена песма „Збрирајте се, збирајте четници!“ (познатије као „Спрем' те се спрем' те четници!“). Баш због популарности ове песме, најчувенија битка од свих четничких војевања на тлу Маћедоније, одиграла се на Спасовдан 9. јуна 1907. године између српских чета војвода Василија Трбића и Јована Стојковића „Бабунског“, којима су били придодатичетници из села Богомила и Теово (укупно око 40 српских четника).

Битка је почела нападом на село Дреново (данас у општини Чашка), у којем су се биле склониле чете бугарских комитских војвода Стевана Димитровског – „Вардарца“ из села Градско и Дача из Бистрице, са укупно 16 комита. Стеван Димитров је био познат по злочинима и малтретирању Срба у локалним селима Азота, прилепског и велешког краја. Поразом и уништавањем бугарске чете, бугарске комите су за извесно време биле протеране из западног Повардарја.Чувена јуришна песма "Спремте се, спремте четници!", коју је написао калуђер-комита Јован Грковић Гапонпостаће химна Српске револуционарне - четничке организације 1903-1912, али и до данашњих дана, символ борбе маћедонских Срба за своју слободу:

Српска ми труба затруби

У това село Дреново.

Спрем’те се спрем’те четници,

Силна ће борба да буде.

Од напред иде пред четом

Јован Бабунски војвода,

За њиме иде пред четом

Васил Велешки Војвода.

Извика Јован Бабунски:

Држте га село оздола,

Држте га село оздола,

Тува је Стеван Димитров.

Извика Јован Бабунски:

„Предај, се предај Стеване!”

„Не се предајем, Јоване,

Аз сам б’лгарски војвода!”

Извика Васил Велешки:

Фрљајте бомбе четници.

Поче им кућа да гори,

Из куће Стеван говори:

„Пуштај ме, пуштај, Јоване,

Чета ће да ми изгоре.”

Српска ми труба трубаше,

Дреново село гореше.

Велику захвалност на логистици, подршци и сарадњи дугујемо нашим  пријатељима и саборцима из Српског културног центра Спона у Скопљу.