Често можемо чути на Космету да старији указују да нико не сме да продаје очевину, дедовину, оно што није сопственим знојем, трудом па и крвљу створио, одбранио. А колико онда пре не бисмо смели да продајемо/поклањамо много више од куће и окућнице, њиве и шуме. Да смо знали да чувамо ове територије које се толико неприродно одвајају од Космета (географски, по менталитету и обичајима, по дијалекту и много чему потпуно истоветни крајевима Косова и Метохије) данас не бисмо водили бесмислене и поражавајуће расправе да ли треба да “делимо” (=поклањамо) делове Космета туђинцима. А уколико прихватимо као нормално да се овакве расправе воде, ускоро ћемо их имати и за друге крајеве наше напаћене отаџбине, јер показујући спремност на кукавичлук и предају непријатељи се неће зауставити док нас потпуно не очерупају.
Нечињење је највећи грех. Треба увек да се преиспитујемо - шта сам учинио за нешто што ми је важно? Хајде за почетак да се свако укључи са скромним прилогом према својим могућностима, да завршимо кућу сиромашној и намученој породици Томовић, а можда ће баш то троје деце кад стасају учинити нешто више и променити ствари на боље! Најлакше је налазити изговоре у другима за лошу ситуацију у којој се као народ налазимо. Али хајде да прво урадимо нешто па онда да причамо. Можда не можемо да ослободимо Косово и Метохију, али можемо да саградимо једну кућу и нека она буде симбол одбијања предаје и да ћемо радити све што је до нас да сачувамо своје, не угрожавајући никога. И чекајући “пет минута” када ћемо се вратити на своје.
На концертима у Куманову и Скољпу скупљено је 1.920 евра што је око 10% од укупне суме потребне за завршетак куће! Хвала свима који су несебично дали себе да би се реализовала ова мисија, нећемо им се посебно захваљивати - нека им се уместо нас Бог захвали сваким добром. Идемо даље!