Тамо где најлепше сунце сија, тамо где најслађе грожђе зри срели смо срећне, добре људе, упознали смо породицу Шарић. Да песма није само песма могли смо се уверити на сваком кораку, и сваки пут када посетимо Ораховац, али овога пута једна прича и једна породица посебно је ганула наша срца.

Марко Шарић, наставник математике у Ораховцу, и супруга Сања Шарић, такође математичар, родитељи су четворо малене дечице, а тренутно чекају и пето дете. Ова породица живи у малој, изнајмљеној кући у чијем дворишту деца играју фудбал, а голове праве од дрвених гредица и цигала. Овде смо упознали Дамјана, Раду, Веру и Николу Шарић, као и невероватну Павлину и Милоша, играли смо са њима фудбал, дружили се и смејали, мало и плакали…

Не желећи да дозволимо да било шта поремети добре односе и заједништво ових породица, недавно смо се укључили у акцију коју је спроводила хуманитарна организација Срби за Србе, у којој су помогли 5 од 7 породица у селу Рудице код Клине.

Подсећамо да се ради о седам сложних породица које су се вратиле у ово село након рата и које ни ужасне судбине најмилијих и чести напади од стране Шиптара нису спречили да остану и опстану на Космету.

У октобру месецу послато је укупно 386 смс порука. Хвала свима који су учествовали! Нови месец је у току, пошаљи СМС на број 1817 и тако донирај 200 динара! Са речи на дела!

Још једном оборен рекорд у броју донација у једном месецу, овога пута 338 донација у октобру и прикупљених 6.482 евра (286.668 динара, 3.892 евра, 189 долара). Што се тиче послатих СМС порука у месецу октобру послато је укупно 386 порука и то 172 поруке са Телеком мреже, 143 поруке са Теленор мреже и 71 порука са ВИП мреже.

Село Рудице, општина Клина, налази се у централном делу Косова и Метохије, и данас у овом селу живи седам повратничких српских породица. Колико је било тешко вратити се тамо говори чињеница да су крајем 90-их година мештани овог села киднаповани, мучени и убијени, те је тако и цела осмочлана породица Дашић нестала јуна 1999. године и никад нико од њих није пронађен.  

Када су почетком 2000-их година протерени Рудичани почели да посећују своја имања, поново им није било лако…Неколико њих је у својим двориштима наишло на гробове у којима су касније нашли посмртне остатке својих најближих, те је тако и један од Дашића нашао тело свог рођеног брата који се водио као нестао. Шиљковићи нису били те ''среће'', па и дан данас не знају шта се догодило са њиховом Зорком.